Biografija
Tatina priča
Naš tata, Milorad Stanković, kog su svi znali kao Miku, rođen je 12. marta 1948. godine u Osipaonici, kao treće od petoro dece. Odrastao je skromno, uz rad koji je počeo mnogo pre nego što je trebalo da bude deo dečjeg života. Čuvao je stoku, pomagao porodici i peške išao do škole u susednom selu. Često nam je pričao o tom vremenu, ali nikada sa gorčinom. Za njega je to jednostavno bio život.
Sa devetnaest godina došao je u Smederevo i zaposlio se u Železari. Tamo je proveo naredne trideset dve godine, najvećim delom radeći na održavanju. Radio je u smenama, ustajao dok je ostatak kuće još spavao i vraćao se umoran, ali se retko žalio. Tek kada odrasteš shvatiš koliko je snage bilo potrebno za takav život.
Sa našom majkom Zoricom venčao se 1972. godine. Dve godine kasnije rodio se Nebojša, a 1978. Vesna. Zajedno su počeli da grade kuću u Kolonji. Gradili su je godinama, vikendima, svojim rukama i uz pomoć rodbine, prijatelja i komšija. Tata je umeo u šali da kaže da svaku ciglu u toj kući zna po imenu. Danas nam ta rečenica znači mnogo više nego tada.
Pčele su u njegov život došle mnogo kasnije. Počeo je sa dve košnice koje je dobio od tasta, više iz radoznalosti nego sa nekim velikim planom. Te dve košnice vremenom su postale čitav pčelinjak. Mogao je satima da bude među njima. Med gotovo nikada nije gledao kao nešto što treba prodati. Uvek je bilo važnije da se odvoji tegla za decu, komšiju, prijatelja ili nekoga ko je samo svratio.
Porodica mu je ipak bila najvažnija. Nedeljom se ručalo u dvanaest i znalo se da treba da budemo zajedno. Sedeo bi na čelu stola i čekao da se svi posluže pre nego što bi počeo da jede. Kasnije su došli unuci i tada smo upoznali neku novu, mekšu stranu našeg oca. Za svakoga od njih napravio je nešto svojim rukama — igračku, klupu, nešto za dvorište — stvari koje danas vrede više nego bilo šta što je mogao da kupi.
Tata nije bio čovek velikih reči. Ljubav je pokazivao drugačije: popravljajući nešto pre nego što ga zamolimo, donoseći punu kesu iz bašte, ostavljajući teglu meda sa strane ili jednostavno sedeći sa nama za stolom.
Otišao je 4. novembra 2024. godine, mirno, kod kuće i okružen svojom porodicom.
Iza njega su ostali kuća koju je gradio, pčelinjak o kojem je godinama brinuo i bezbroj stvari koje su prošle kroz njegove ruke. Ali najviše od svega ostao je u nama — u načinu na koji radimo, kako brinemo jedni o drugima i u toj njegovoj jednostavnoj navici da se od svega što imamo prvo ponudi onaj ko naiđe.
To je bio naš tata. Naš Mika.
Život za sećanje
1948
Početak jedne priče
Rođen je 12. marta u Osipaonici, kao treće od petoro dece. Tu je proveo detinjstvo koje je zauvek nosio sa sobom.
1967
Novi život u Smederevu
Sa samo 19 godina dolazi u Smederevo i počinje da radi u Železari. Tada nije ni slutio da će ovaj grad postati njegov dom.
1972
Zorica i Mika
Oženio je Zoricu, svog životnog saputnika. Zajedno su proveli narednih 52 godine.
1974
Postao je tata
Rodio se Nebojša. Mika je prvi put postao otac i počelo je najvažnije poglavlje njegovog života.
1978
Stigla je Vesna
Četiri godine kasnije rodila se Vesna. Porodica je sada bila kompletna.
1986
Konačno svoja kuća
Posle osam godina gradnje, rada i bezbroj vikenda provedenih uz ciglu i malter, porodica se uselila u kuću u Kolonji. Kuću za koju je Mika govorio da „svaku ciglu zna po imenu“.
1991
Dve košnice
Od tasta je dobio prve dve košnice. Ono što je počelo iz radoznalosti postalo je njegova velika ljubav i pčelinjak sa više od četrdeset košnica.
1999
Postao je deda
Rodio se prvi unuk. Počelo je jedno novo poglavlje u kojem smo upoznali neku još nežniju stranu našeg tate.
2005
Zaslužena penzija
Posle decenija rada došlo je vreme za penziju. Za Miku penzija nikada nije značila mirovanje, jer je uvek bilo nešto da se napravi, popravi ili obiđe u pčelinjaku.
2024
Ostao je među nama
Mika se upokojio 4. novembra u Smederevu, okružen svojom porodicom. Njegov život se završio, ali ono što je sagradio, stvorio i usadio u nas ostalo je da živi.
